Centar za porodični smeštaj i usvojenje
 
VESTI PIŠITE NAM
   Naslovna strana > Iskustva hranitelja
Ћирилица    English  

Iskustva hranitelja

 

JEDNA LEPA PRIČA


“Mamice, vidi ovo!”

“Mamice lepo mi je more! Opet ću se kupati u moru”.

“Ovo je moja mama, samo moja mama!”

Sada ima skoro četiri godine, zdrava je, visoka i lepa, uvek vesela, nasmejana, radoznala, svakome rado prilazi i druži se ali samo ako je mama pored nje.

A, sve je počelo kada je imala skoro četiri meseca, a ja rešila da budem hraniteljica jedne devojčice.

“Upoznale“ smo se u Centru za socijalni rad i ubrzo je postala član naše porodice: sestrica moja tri već odrasla dečaka i moja uvek željena ćerkica.

Bila je mnogo mala, sa ćubicom crvene kose na vrh glave – kao Čiroki indijanac i mnogo je plakala. Ja nisam baš bila sigurna kako ću se posle toliko godina opet brinuti o bebi, ali sve je bilo mnogo lakše i lepše nego što sam očekivala. Vratila sam se knjigama i časopisima o nezi i ishrani dece (bez obzira na iskustvo sa moja tri sina), jer sam smatrala da ona mora da dobije sve najbolje, pošto je već na početku života puno izgubila. Moja beba i ja smo se vrlo brzo uklopile i ona je bila dobra, lepo je jela, spavala i brzo rasla. Bila je zdravo i napredno dete, nasmejano i ljupko- nije bilo nikakvih problema.

Ali, u prvoj godini smo primetili da motorni razvoj malo kasni. Usledili su odlasci kod fizijatra i svakodnevni naporan rad i vežbe dok nije prohodala sa 16 meseci. A, zatim, u drugoj godini vidimo da i psihički razvoj kasni – u “širim granicama za uzrast je“.

Sada slede posete drugim lekarima i veliki svakodnevni napori da i ovo pravaziđemo.

Tada je Beba u periodu od više meseci delovala kao “zamrznuta“ – kao da više ništa ne uči, ne razume, ne gleda u oči, bila je mnogo plačljiva i preterano aktivna – sumnjali su na sve i svašta, ali “na sreću“ ostala je samo dijagnoza usporenog psihomotornog razvoja.

A, zatim se sa dve i po godine “probudila“ i “rešila“ da nadoknadi propušteno.

Sada ona uz lični napor, moju brigu i zalaganje i naravno uz pomoć naših teta
(defektologa, psihologa, logopeda i drugih) sa kojima se redovno družimo, igramo i učimo sustiže svoju generaciju.

Uglavnom, Beba, kako je inače zovemo, je danas zdrava, lepa i dobra devojčica koja voli da se igra sa drugarima iz svog vrtića i sa drugom decom, da odlazi na rođendane, da se vozi autobusom i putuje, da se kupa u moru ili Savi, “pomaže“ mi u svim kućnim poslovima, prava je mala manekenka koja voli da oblači haljinice, a onda igra i divi se sebi “Lepa sam!“.

Danas ja imam jednu brigu i strepnju - postoji realna mogućnost da moja devojčica ode od nas: da bude usvojena. Znam da je u njenom interesu da se trajno reši status i da dobije roditelje, ali se brinem i kako ću ja to podneti, ali pre svega ona, jer je sada već dovoljno velika i razumna, naučila je na ovu porodicu i uslove i način života, ima i moju rodbinu koja je prihvata i doživljava kao svoju, ima svoje drugare i vrtić, svoje stvari u kući na koje je navikla, svoje igračke, odeću, mesta na koja voli da odlazi i svoju kucu “Micu“. Mnogo je vezana za mene i plače kada negde odem: “Gde je moja mama?“, “Hoću moju mamu!“. Plašim se da bi odvajanje i promena sredine i uslova života za nju bila trauma koja bi mogla da utiče na njen dalji razvoj i poništi do sada postignuti uspeh.

SEKA

 

TRI GODINE KASNIJE

 

 

Četiri meseca nakon što smo završili kurs za hranitelje, primili smo u našu porodicu dete bez roditeljskog staranja i stvarno postali hranitelji. Sada, sa dvoje dece na hraniteljstvu i svojim biološkim detetom, upotpunjena nam je slika o svim aspektima hraniteljskog poziva.

Posle trogodišnjeg iskustva, može se reći da ništa lepše i ništa teže nismo doživeli.

Lepota je kada se postigne napredak. Došavši u našu porodicu i dečak i devojčica, pokazivali su kašnjenje u razvoju. Porodični život im je pomogao da svoj izgubljeni i tužni pogled zamene veselim i razdraganim licem deteta koje u svemu parira svojim vršnjacima.

Sa druge strane, teško je doći do svega toga. Posećivati logopeda, psihologa, fizijatra i biti istrajan u svemu tome, jer uspeh nije zagarantovan.

Najteža pitanja, zbog kojih kao hranitelji stalno vodimo «boj» sa samim sobom su: Kako da se postaviš u odnosu prema deci na hraniteljstvu, kako da napraviš pravilan odnos prema posetama njihovih bioloških roditelja, kako da postaviš njihov odnos sa svojom decom i da napraviš dobre odnose između dece na hraniteljstvu i svoje rodbine.

Ne manje važno pitanje je, kako da izbegneš ljubopitljivost okoline? Objašnjavajući iznova i iznova razloge zbog kojih smo se prihvatili hraniteljstva i razjašnjavajući razna pitanja vezana za decu na hraniteljstvu, samo smo gubili energiju, dok nismo došli do zaključka da o tome ima svrhe raspravljati samo sa uskim krugom ljudi.

Prihvativši se poziva hranitelja i prigrlivši sa raskrsnice života dva krhka tela, sada, uporedo sa decom na hraniteljstvu i svojim biološkim detetom, koračamo sigurno, obogaćeni iskustvom i ljubavlju, a svakim novim detinjim korakom ovenčani srećom.

 

NOĆ PRE

 

 

Priča biološkog roditelja

Deca spavaju.

Pušim već ko zna koju cigaretu. Na podu leži zgažena prazna kutija. Mnogo je toplo, ne mogu da spavam, u duši zima. Gušim se. Umreću. Ako, možda je i bolje, nego da sačekam taj sutrašnji dan kada budem ostavio decu. Ko zna gde će i u čijoj kući sutra da zaspu. Nemam više ni snage, ni suza, da se borim. Kako decu u oči da pogledam? Hoće li mi ikada oprostiti što ih ostavljam? Bože, ko su ti ljudi? Oni će da čuvaju tuđe, a ja ne mogu svoje. Ali kako, kad već godinu dana se borim. Ne mogu da spremim, da operem, ni da radim. Bez dinara u džepu.

Pre deset godina u svakom džepu sam imao maraka, da ne mogu da prebrojim. Tada mi je majka bila živa. Radili su u Nemačkoj. Sve se srušilo i krenulo u provaliju onog dana kada je majka umrla. Otac je bio pobesneo, celu stranu penziju mu pojedoše mlade žene, a moja žena se udaje po Srbiji, preko oglasa i SMS poruka za ljude starije od oca.

Bože sanjam li, polazim do police, uzimam flašu sa rakijom, napiću se i biće mi lakše. Ne, neću. Potpuno sam lud od tuge. Neka svane.

Deca se bude, ćute, znaju da treba da idu. Odlazimo. Ulazimo u Centar. Na fotelji sedi žena, gledam je. Ne znam da li je mrzim ili sam joj zahvalan. Pruža ruke prema deci. Ne vidim i ne čujem nekoliko sekundi i onda vidim decu. Sin uzima loptu, ćerka lutku. Nešto pričaju, ona ih grli. Odlaze, mašu mi i ne plaču.

Dobro je, nema vriska, suza. Sada mi je malo lakše, ali i dalje sve me boli. Idem kući, koja je sada prazna, ali za mene ipak puna tuge. U dvorištu samo pas.

 

ŠTA ZNAČI BITI HRANITELJ?

 

 

Širokog osmeha, velikih zelenih okica, miljenica i maza svih mama u školi, ona je postala iznenada novi član u našoj, mojoj porodici.

U osnovnoj školi u odeljenju za decu oštećenog sluha, stiglo je novo dete. Devojčica. Otkud?! Odakle je? Pa gde joj je mama? Hiljadu pitanja i potpitanja.

Njena majka je jako bolesna i starateljstvo nad njom je preuzeo deda, majčin otac. Svakog jutra na biciklu u korpi po kiši, suncu, vetru, deda ju je dovodio u školu. Ona je dete oštećenog sluha, obostrano preko 90 DB. Odvodivši svoje dete u tu školu, ja sam tako upoznala Anu.

Deda i baba su jako bolesni. Šta će biti sa Anom? Proširila se vest po školi među nastavnicima i roditeljima. Ko će uzeti Anu? Gde će? Kako će? I šta dalje?

Samoj sebi sam rekla, uzmi je ti... Devojčica... pored dva sina, dobićeš i ćerku. Otišla sam do Centra, raspitala se, završila obuku i bila spremna za Anu. Ana je prešla kod nas da živi. Ali kako ću? Šta ću? Kako prići detetu, obratiti se, napraviti pokret na licu a da ne pomisli da se ljutim. Da sam u stvari srećna, što je imam....

Zbunjena Ana, zbunjena ja. Novosti, promena sa svih strana... Zašto sakriva sve pod jastuk.. pa to je njeno, niko joj neće uzeti... Zašto plače, viče, ljuti se.. Menja raspoloženja.. Prati svaki moj korak, ja pratim svaki njen korak... Gleda kako se oblačim, šminkam, uzimam kašiku da jedem, pa i ona isto tako. Kao da se boji da ne pogreši, da će prosuti jelo iz tanjira, jogurt iz čaše... Pa šta? Neka prospe! Zašto se ne smeje na glas kao sva ostala deca.. I ponovo postavljam hiljadu pitanja samoj sebi...

Polako, pusti je neka se opusti, da vidi da je prihvaćena, voljena, a ostalo će sve doći samo po sebi.... Tako je i bilo.

Ana je dete, koje je u stvari bilo željno maženja, uspavljivanja, sedenja u maminom krilu, dugih priča, pravljenja kikica, željna šetnji sa porodicom, slavljenja rođendana i odlazaka na rođendane kod svojih drugova. Posle izvesnog vremena počela su pitanja.. Mama! Može mama... malo rečima, malo gestom. Da li može da me zove mama? Ana voli mamu. Mama voli Anu!? Koliko... malo.. puno... Krenula su pitanja svakodnevno. Mama može kod tebe!? Pre spavanja, ide prvo maženje, pričanje doživljaja iz škole. Stižu i ostali, pored Ane i moja deca. Ko će pre stići do reči. Valjanje po krevetu, smejanje na glas. Golicanje. Srce mi puno. Ana je postala moje treće dete. Prihvaćena sa naše strane i mi prihvaćeni sa njene strane. Nema više sakrivanja stvari pod jastuk, vikanja, plača, ljutnje i menjanja raspoloženja. Radovala sam se čak i prosutom jogurtu iz čaše..

Kod nas je prvi put saznala šta znači imati, slaviti rođendan ići na rođendan. Raduje se svakom novom susretu sa svojim drugovima, razgovara sa njima na njihov specifičan način. Mesto reči, glasa, govora, Ana ima svoje prstiće. Svaka reč jedan pokret, svaki gest jedna reč...Često zna da kaže: „Ana ima dve mame i dva tate“ Pored njene seke i dva brata.

Tek sada vidim šta znači reč hranitelj. Koliko svaki čovek može da da a da nije ni svestan toga. Jer koliko daš, toliko i dobiješ. Ali od te dece dobiješ mnogo više, nego što očekuješ. Nismo ni svesni koliko nam malo treba da budemo srećni, a to malo vam uvek nedostaje, pogotovo deci.. ljubav, pažnja. Pogled koji traži naš pogled pun razumevanja i sigurnosti...

 

MOJA NOVA LJUBAV U ŽIVOTU

 

 

Kada sam je prvi put videla, srce mi je zaigralo. Bila je nasmejana, a u očima se video strah sa hiljadu pitanja u mislima. Poljubila sam je i tog trenutka sam je zavolela.

Sledećeg vikenda došla je u moju porodicu. Sa sobom je ponela nekoliko ličnih stvari, ali bez donjeg veša i bez pidžame. U domu su mi dali njene lekove „Risar“ od 1 mg, koje je morala da pije svakog dana da bi bila „mirna“. Kad smo seli da jedemo bilo je tužno gledati onako mršavu devojčicu kako halapljivo guta hranu, bez pomoći noža da isecka meso, sa ružnim zvukom iz nosa i ustiju koji prati ceo naš ručak. Nakon toga je vrlo grubo, svađalačkim tonom rekla da joj se spava i otišla u svoju sobu. Moj muž i ja smo se samo pogledali, ne verujući da je dete došlo iz urbane ustanove. Kao da je došla iz šume.

Tog dana je spavala sedam sati i na kraju se jedva probudila da večera. Kad sam je kasnije poljubila za laku noć, sva se ustresla, odbrambeno stavila ruke na lice i te noći se upiškila. Cele noći nisam spavala razmišljajući šta da radim i kako da priđem ovom malom biću, kako da steknem njeno poverenje i kako da nastavimo dalje.

Posle nekoliko dana sam primetila da ona sa četrnaest godina zna samo slova, ali ne i da čita. Tablete su je uspavljivale i jedva izdrži da jede da se ne uspava, a kamo li da nešto uči. Posle mesec dana smo bile kod njenog psihijatra i na moju molbu da smanjimo tablete na pola, doktorka se složila a devojčica se obradovala. Zatim je manje spavala a više smo vežbale čitanje i druge predmete.

Uz mnogo pažnje, strpljenja, obećanja, maženja, ugađanja i još puno toga, posle dva meseca na moj predlog doktorka je izbacila „Risar“i bez ikakvih lekova je počeo naš normalan život.

Prestala je da me vređa i provocira, počela je da „čuje“ šta joj se priča i meni je bilo lakše. Prihvatila je mog sina, ćerku, unuka, zeta i snaju, koji dolaze jedan dan vikenda na ručak kod nas. Sve što vidi lepo kod moje dece počinje da ih imitira kako bi i ona da bude tako fina i dobra. Videla je moju decu kako se vole, ljube i poštuju, pa je i ona počela da zove svoja dva brata i da lepo razgovara sa njima i poželela i da ih vidi, što ranije nije htela.

U početku je nekoliko puta pravila scene sa pretnjama samoubistva – gde će ona kad napuni 18 godina, nju niko ne voli i jedino može da spava ispod mosta, da će radije da se ubije nego tako da živi. Mnogo smo razgovarale. Obećala sam joj da će živeti koliko hoće kod mene, da neću da je pustim sve dok se ne zaposli i ona sama poželi da ode od nas.

Ona sada ima sigurnost i ne opterećuje se svojim budućim životom, opuštena je i uživa u svojoj mladosti. Ima šesnaest godina. Kulturna je, pedantna i odličan đak. Sada razmišlja šta će učiti dalje kao svoju profesiju.

Ne može rečima da se opiše sve što smo preživeli, ali je najvažnije da sada mirno živimo kao sve normalne porodice.

 

SVAKOM DETETU JE POTREBNA PORODICA

 

 

Nedugo nakon završene obuke za hraniteljstvo dobila sam informaciju da u „Zvečanskoj“ postoji 3,5 godišnji dečak, koji je lako mentalno retardiran, da ne zna da hoda ni da priča, da je još u pelenama... Nisam imala obavezu da ga uzmem. U prisustvu socijalnog radnika obavila sam prvu posetu koja me je jako pogodila. Očekivala sam da će dete biti u boljem stanju, makar toliko koliko su mi rekli o njemu. Razmišljala sam, nisam se usuđivala dati konačan odgovor. Na svoju inicijativu i bez znanja Centra, otišla sam ponovo da vidim dečaka. Kada me je ugledao, prepoznao me je, nasmešio mi se i pružio mi ruke. To mi je bilo dovoljno. Zar da ga ne uzmem? Da ga odbijem?.. Ovo dete će biti moje. I tako, 5. maja 2004. g. postao je član moje porodice. Kada sam ga dovela kući, moji su vrteli glavama. Kome god da sam ga predstavila, svi su sa dozom rezerve davali svoj komentar da će od ovog deteta možda jednog dana i biti nešto.

Počela je borba: upoznavanje sa okolinom, prilagođavanje, učenje najosnovnijih aktivnosti kao što su hodanje, samostalno jedenje, korišćenje none. Nije se dao maziti, vrištao je, lupao glavom o zid, čupao, cepao, lomio sve oko sebe. Na moje reči nije reagovao, jer nije znao njihovo značenje. Nije znao šta je oko, uvo, nos, glava, kuća, sto, stolica... ništa... Nije ništa razumeo, niti išta znao da kaže.

Sutradan po dolasku u našu kuću Lazara sam odvela lekaru koji je ustanovio i potvrdio dijagnozu sa otpusne liste iz „Zvečanske“. Anemija, bronhitis, tahikardija, retardacija psihomotorike. Morali smo sanirati sitne rane i ojede po telu. Vađenjem krvi je ustanovljeno da je i anemičan. Spas sam videla u odlasku na Zlatibor na 10 dana i promeni režima ishrane. Nakon povratka sa oporavka nije bilo ni traga od bronhitisa, tahikardija se malo smirila, ojedi su nestali, a krvna slika se poboljšala. Vežbe grube motorike koje sam svakodnevno primenjivala mnogo su pomogle da prohoda i koordinira svojim pokretima. Svakodnevno sam ga vodila kod logopeda, kod psihomotornog edukatora, radili smo i fizikalne vežbe. Fizički se jako brzo oporavio i napredovao ali najveći problem je imao na emotivnom planu. Ponašanje mu je bilo na nezavidnom nivou. S puno truda radila sam na njegovoj socijalizaciji. I to se isplatilo. Svakim danom je bivao sve bolji, napredovao je jako puno. Njegov interes za sve što je novo bio je jako velik i to mu je pomoglo da i intelektualno naglo napreduje.

Zbog dijagnoze ga nisam mogla upisati u redovno obdanište, pa su me uputili na komisiju MNRO. Tamo su mi preporučili da ga uključim u predškolsku ustanovu koja se bavi autističnom decom. Lazareva dijagnoza nije bila autizam, ali neke elemente autizma je ipak imao. Na njegovim papirima je pisalo „nespecifični poremećaj ponašanja i emocija i disharmoničan razvoj sposobnosti“. O autizmu ništa nisam znala, ali zahvaljujući redovnim roditeljskim servisima dobila sam dovoljno informacija kako treba raditi sa decom koja imaju ovaj problem. Uz redovno pohađanje obdaništa i uz stručni tim koji sačinjavaju defektolog, oligofrenolog, logoped, psiholog i pedagog Lazar je toliko napredovao da danas pohađa redovnu osnovnu školu po programu inkluzije (uključivanje dece sa posebnim potrebama u redovan nastavni program). Sada on čita i piše, voli i zna matematiku...

Unazad godinu dana stalno traži batu ili seku. Ta želja mu se ispunila juna ove godine. Dečak koji je došao u našu porodicu ima 9,5 godina. On takođe ima problem i dijagnozu lake mentalne retardacije, plus Hepatitis B.

Prema izveštaju koji sam dobila od centra za socijalni rad dete je veoma problematično. Ivan je bio zapušten, bez higijenskih navika, emotivno rastrojen, govor mu je loš, nerazumljiv. Bio je nedisciplinovan dečak koji nije znao niti imao granice, ali vrlo brzo se prilagodio novom okruženju i novim licima. Sa Lazom se slaže, zajedno se igraju, uče nova pravila kućnog reda. Emotivno je mnogo stabilniji i u školi je mnogo bolji, nema histeričnih napada, mirniji je. U kući voli da pomaže. Mislim da je pola njegovih problema nestalo ili rešeno dolaskom u našu porodicu.

Moj princip je da ne gledam u problem kao u neku nerešivu prepreku, već da ga prepoznam i definišem, potom da ga rešavam sa čvrstom verom da ćemo zajedno ostvariti cilj.

I šta na kraju da kažem? Sve ono što sam htela i želela od života dobila sam, i to sa kamatom. Predivan je osećaj kada me moja deca okruže i maltene sruše od zagrljaja i ljubljenja, kad mi kažu „mamice moja najbolja na svetu“, kad se maze kao mačići, kad su zahvalni za ono što im pružam, jer znaju da su pre dolaska u moju porodicu neuporedivo drugačije živeli. Duboko sam uverena da je nedostatak ljubavi, topline i roditeljske brige bio uzrok ne samo psihičkih već i fizičkih problema moje dece. Kao nežne biljke koje su iz dugotrajnog dubokog mraka iznete na svetlost sunca, moja deca su u atmosferi staloženog porodičnog života počela da prevazilaze svoje probleme.

Pitanje koje bih postavila onima koji su skeptični, bilo bi: zar da decu sa posebnim potrebama odbacimo kao škart robu i da im uskratimo pravo na radost života u porodici, na ljubav? Bez obzira kakvog su porekla, mentalnog ili fizičkog zdravlja, ne bi smeli da ih stavimo na marginu. Mi koji mislimo za sebe da smo zdravi i u svemu normalni, tolerantni i emotivni... zašto da ostanemo slepi i gluvi za potrebe drugih? Zašto ne bi smo bili „oko slepcu, noga hromu“? Najveći mudrac, Solomun je rekao : „Ko zatiskuje uho svoje od vike ubogoga, vikaće i sam, ali neće biti uslišen“ . A Jevanđelist Matej dodaje: „Sve ono što hoćete da čine vama ljudi, činite i vi njima“.

Ukoliko poslušamo ove savete i aktiviramo svoje snage za dobro drugih, i sami ćemo biti srećniji, zdraviji i zadovoljniji... Volimo i bićemo voljeni!

 

SUSRET

 

 

Prvi put smo se srele pre dve godine u prostorijama centra za socijalni rad u jednoj maloj šumadijskoj varošici. Ja - hraniteljica i ona – majka. Prve rečenice usiljene komunikacije. Pored zbunjene majke sedi uplašena devojčica, savijena i kao da se pogurenim ramenima brani od spoljašnjeg sveta.

A u meni hiljade raznih emocija... Zbunjenost tom situacijom da majka odustaje od brige za detetom, pa to lagano prelazi u prezir, meša se sa sažaljenjem, pa opet bukti u osudu, i na kraju nemir. Nesvesno tražim razloge zbog kojih ta devojčica mora za koji dan da se odvoji od majke, tražim i ne nalazim ni jedan valjan i opravdan. Ali razlozi su tu, tu pred mojim očima, tu na njihovim licima, u strahu te dve uplašene ptice.

Razdiru me misli: „ Šta li ta žena misli o meni? Možda se pita ko sam, da li će imati poverenja u mene?“ Plašim se da će moje nespokojstvo, neki nagli pokret ili boja glasa sve da upropasti. Osećam da se u majci lomi kao u vreme letnje oluje: “ neznanka, ko zna kakva je, šta li će sa mojim detetom, zašto to radi – da mi je uzme? Ne dam! Zar mora da ide? Mora. Znam. Danas nema drugog puta. Zbog nje, zbog škole... Neka, nek ide...Ne može joj biti gore ni teže nego što je...“

A ja se i dalje pitam.“ Pa dobro, pa kakva je to majka?“

Danas se dobro poznajemo, imam odgovor na ta pitanja: dobra je ona majka, divna, majka u čijem svakom osmehu lebdi ime njene kćeri. Žena koja je iz vrletnog makedonskog sela zalutala u pitomu Šumadiju, nespremna da se izbori sa zamkama života, nesrećna, sama.

Drugi naš susret bio je kod nas u stanu. Nedeljni ručak. Počelo je malo usiljeno, pa onda sve opuštenije i već pri njenom odlasku osetila se u vazduhu ženska solidarnost, razumevanje i opravdanje. Počela sam i sa našom zajedničkom devojčicom otvorenije da razgovaram o svemu, bila mi je i ona bliža. Osetila sam pozitivnu promenu kod nje, osetila sam da me prihvata jer sam i ja prihvatila njenu majku. To je bio taj okidač pozitivne energije i dobrih vibracija.

Nije se više stidela da priča o svojima, o sebi, o onome što se desilo. Stekla je poverenje u mene jer nisam osuđivala njenu majku, nisam ništa ružno nikada rekla o njoj. Pričale smo o tome kako je njenoj majci teško, kako joj neke stvari nisu bile naklonjene u životu. Uveravala sam je da njena majka svakog trenutka brine podjednako o njoj i da joj želi da bude uspešna u životu. Devojčica je otvorenih očiju prihvatila novu situaciju, nije bilo potrebe da krije svoj identitet i da se oseća krivom zbog nekog ili nečeg.

Kada se njena majka teško razbolela, ja sam bila prva osoba kojoj je mogla da se obrati za pomoć. Nije bila sama sa svojom tugom i strahovima. Znala je da može da pozove majku da prespava kod nas kad je dolazila na kontrolu kod lekara. Zajedno smo prošle kroz svaki trenutak i pred operaciju i posle. Devojčica koja je brinula o svojoj majci je znala da ima kome da se obrati za pomoć i podršku. Pobedile smo i u toj bici.

Srećna je kad pođe kući i ponese svojoj majci neki skroman poklončić od mene. To je poruka da je prihvaćena i u novoj porodici, da smo zadovoljni sa njom i da nam ona puno znači. To joj uliva sigurnost i rešava problem lojalnosti prema jednoj ili drugoj porodici. Jednostavno pripada obema.

Devojčici puno znači i da odemo do njene kuće – to je za nju i njenu majku i brata jedan topli ljudski iskreni način da barem malo uzvrate pažnjom za našu brigu i ljubav koju poklanjamo njihovoj kćeri i sestri. Onda se i ona oseća nekako vrednijom, ravnopravnijom, prihvaćenijom.

Kada se pojave neke nedoumice, zajedno se donose odluke, nastupamo kao tim, razmenjujemo informacije i stavove, tako da nema mesta manipulacijama.

Sledeći put smo se videle kod nje kući, u šumadijskom selu. Pile smo kafu na tremu i ćaskale kao da se godinama znamo, ponekad se i od srca nasmejale dok su naša deca brala šljive u dvorištu. Više je nisam osuđivala, sada sam dobro razumela sve ono kroz šta je prošla. Bile smo dva različita sveta, ali sa nekim zajedničkim ostrvima na koja smo rado gazile. Imale smo jednu istu priču – brigu o jednoj devojčici. Majka i hraniteljica, dve žene koje vole i brinu o jednoj istoj devojčici bez uzajamne ljubomore, bez nepoverenja, svaka na svoj način i od srca.

Danas smo obe srećne jer smo uspele da jedna zaplašena devojčica hrabro krene kroz život, da počinje iz malih bitaka da izlazi kao pobednica.

 

POSLE HILJADU DANA

 

 

Bilo je baš uoči novogodišnjih praznika, kada sam pročitala u novinama da se organizuje akcija prikupljanja poklona za decu bez roditeljskog staranja. Na nagovor moje dece stupila sam u kontakt sa ljudima iz Centra za socijalni rad. Primili su nas vrlo ljubazno i objasnili da uskoro počinju predavanja, pa ako sam zainteresovana, da dođem i da se uključim u program edukacije za hranitelje.

Predavanja su počela u martu mesecu i ja sam redovno odlazila. Teme su bile vrlo interesantne a predavači su vrlo uverljivo pričali o raznim situacijama koje mogu da nas zadese. Meni je zvučalo nestvarno da deca budu ostavljena, zlostavljana i povređena od strane roditelja i najbližih članova porodice. Nisam mogla da shvatim da se to događa tu oko nas i da to može da bude i naš prvi komšija ili neko ko živi u našoj blizini. Posledice takvog života su ozbiljni zdravstveni i mentalni problemi kod dece.

Sve smo mi to slušali i zapamtili i da se ljudi susreću sa raznim problemima, kada dovedu decu kući iz ustanove. Da je razdvajanje teško, pa makar to bio i dom, da se nekad desi da dete zaostaje u psihofizičkom razvoju, da ta deca obolevaju od istih bolesti kao i sva druga deca i da nasleđuju i dobre i loše osobine svojih roditelja, ma gde oni bili. Sve je to bilo mnogo daleko od mene.

Posle tri meseca po završenoj edukaciji, pozvali su me iz Centra i pitali kada hoću da dođem da sa socijalnim radnikom i pedagogom odem u „Zvečansku“ da upoznam dete koje je odabrano za mene, na osnovu važećih kriterijuma.

Dan kada smo se upoznali, moj dečak i ja, nikada neću zaboraviti. Dok sam ulazila na kapiju, bila sam vrlo uznemirena. Videla sam decu, koja su se igrala u dvorištu a neka od njih su ulazila u zgradu. U toj masi, videla sam plavog dečaka koji je nezainteresovano išao ka holu. „Baš je sladak“ pomislila sam. Glavna sestra nas je odvela u sobu za prijem. Ubrzo se vratila i rekla „Evo ga momak“. Pogledala sam i nisam mogla da verujem, da je to baš ono dete, koje sam malopre videla. Ja sam mu se obradovala, a on je u mene gledao bez vidljive reakcije. Rekla sam mu da sam došla zbog njega, da ga upoznam, zagrlila ga, blago poljubila, stavila u krilo i dala mu sok i čokoladu koje sam donela. On nije reagovao, već je gledao kroz mene i jeo čokoladu. Bila sam iznenađena i tužna, što mi ništa nije rekao, pa čak ni kako se zove.

Sutradan sam ponovo došla i ponovo isto. Treći dan više i nisam mogla bez njega. Dovela sam i moje ćerke. One nisu krile radost, ali nam nije bilo jasno, zašto on ne reaguje, ni pozitivno ni negativno na nas.

I tako mesec dana. U domu su nam rekli da čim dete izađe iz doma svi problemi će se rešiti. Dobro, sutra ćemo doći po njega.

Doveli smo ga kući. Po okicama mu se videlo da je vrlo iznenađen. Ništa mu nije bilo jasno. Od tada, pa sledećih godinu dana sam pričala jedno isto: ovo je sto, ovo je stolica, tu se sedi, ovo je krevet, ovo su vrata, ovo je televizor, ovo je opasno to je struja, to se ne dira, ovo je ovo, ovo je ono i svaki dan isto. Nismo se razdvajali ni jednog trenutka. Spavali smo zajedno, a on bi me po celu noć držao za pidžamu da mu ne odem.

Kada je prvi put dodirnuo psa bio je ushićen. Danima je stajao na prozoru i gledao autobuse i automobile koji su prolazili. Ništa mu nije bilo jasno. Mislio je da su sve žene mame i svi muškarci tate. Dugo mu nije bilo jasno kako moj tata nije i njegov tata.

Po dolasku kući, prvo sam primetila da ga boli uho. Odvela sam ga kod lekara, a tamo su mi rekli da ima obostranu jaku upalu. Tako smo nas dvoje svaki dan išli na terapiju u bolnicu. Doktor mi je rekao da postoji mogućnost da mu sluh bude oštećen. Dok sam razmišljala kako da rešim ovaj zdravstveni problem, primetila sam da dete teško diše i kašlje. Iz minuta u minut, situacija se pogoršavala. Imao je čudan izraz lica i sve više je kašljao. Pozvala sam hitnu pomoć. Brzo su došli, doktorka ga je pregledala, dala terapiju i rekla da ga vodim kod specijaliste. U bolnici su mi rekli da ima astmu. Na otpusnoj listi koju do tada nisam dobro pročitala, jer se sve brzo dešavalo, pisalo je da dete pored opstruktivnog bronhitisa ima i šum na srcu.

Bila sam van sebe od brige. Prvi put posle mnogo godina pustila sam suzu. Nisam znala šta da radim. U jednom trenutku sam osetila strah i nesigurnost i da nisam dorasla ovom zadatku, da neću uspeti da tom detetu pružim negu i zaštitu koja se od mene očekuje. Međutim, pogled njegovih plavih okica, dao mi je dodatnu snagu, da istrajem u tome. Svi smo mnogo zavoleli to dete, čak i moji roditelji koji žive u blizni, koji u početku nisu odobravali moju odluku, da odgajam tuđe dete. Smatrali su da sam kao razvedena, samohrana majka, prošla mnoga odricanja da bi podigla svoje ćerke i da je to veliki napor za mene.

Hitna pomoć je svakodnevno dolazila, a ja sam se borila sa strahom da je detetu ugrožen život i da neću moći da mu pomognem u pravom trenutku.

Napadi su ublaženi redovnom terapijom i dete je bilo pod stalnom lekarskom kontrolom.

Pored ovih problema, dete od početka nije reagovalo na nadražaj toplo, hladno i tvrdo, meko. Neuropsihijatrijskim pregledom je utvrđeno da su ti centri odavno počeli da se gase. Logopedskim pregledom je utvrđeno da dete nema sedamnaest glasova i da zato ne može da govori.

Konačna dijagnoza je: dete je blago mentalno retardirano, ima disfaziju i QR 60. To je bio novi šok, a ljubav prevelika da bi se prihvatile sve te dijagnoze.

Da bi preskočila mukotrpne preglede, u dogovoru sa neuropsihijatrom, odvela sam dete u privatnu kliniku, gde mu je urađeno detaljno snimanje glave, tzv. EEG sa mapama. Konačni zaključak lekara je bio da upornim radom može da se nadoknadi izgubljeno.

Krenulo je maratonsko posećivanje logopeda pet puta nedeljno, neuropsihijatar dva puta mesečno, da bi se uspostavila koordinacija pokreta išli smo na bazen tri puta nedeljno, kontrola kod pulmologa jedanput mesečno, kod kardiologa jednom u tri meseca i kod ušnog lekara jednom mesečno. Ni sada ne znam kako smo sve to izdržali, a pogotovo malo dete koje treba da bude bezbrižno i da se igra sa svojim vršnjacima.

Često je bio umoran od svega, pa je znao da zaspi u krilu na klupi čekajući naredni pregled. I tako četiri godine. Izgubio se šum na srcu, imunitet mu je ojačao, pa smo astmu i alergiju kontrolisali lekovima. Ustajali smo bezbroj puta noću da vidimo kako diše, da li je otkriven i da li se oznojio.

Vremenom, logoped je uspeo da oformi artikulaciju glasova, ali je problem nastao, u formiranju rečenica. Redovno je vođen na testiranje kod psihologa.

Napredak je bio neverovatan. Upisala sam ga u obdanište. Vaspitači su znali za problem i izlazili nam maksimalno u susret. Zbog govora je bio čudan deci, ali je vaspitačica Ana to rešila na diplomatski način, objasnivši deci da je on mlađi od njih, da je sa njima zato što nema mesta u drugoj grupi i da su i oni nekada tako pričali. Prihvatili su ga takvog kakav jeste iako deca znaju da budu vrlo surova.

I pored dobrog psihofizičkog napretka, to nije bilo dovoljno da krene u prvi razred, sa svojim vršnjacima.

Zbog potrebe za individualnim radom, upisala sam ga u razvojnu grupu, gde su defektolozi pratili njegov rad i dalje ga usmeravali.

Sada je moj dečak krenuo u prvi razred i vidim da sav taj trud nije uzaludan. Sve ove godine mukotrpnog rada sa njim rezultiraju isticanjem nad drugom decom i on sa lakoćom prihvata sve zadatke i uspešno se bori sa njima.

Svesna sam da mi još uvek predstoji duga borba, ali posle svih muka – sledi nagrada. Najveća nagrada će biti kada jednoga dana postane svoj čovek i koristan član društva.

* * *

 

Iz ličnog iskustva savetujem svima koji odluče na ovaj korak, da novac ne bude motiv za hraniteljstvo.

Lako je dete izneveriti i povrediti. Nemojte to da radite, jer život prema toj deci nije imao milosti. Sasvim su dovoljno unesrećeni što ne žive sa svojim biološkim porodicama. Volite ih bezgranično, ali budite strogi i pravedni i prema sebi i prema njima. Ako im nešto obećate ispunite, pa makar to bila i kazna.

Samo jednom u životu imaju 2, 3, 4, 5..10 godina, iskoristite i posvetite im se, jer se detinjstvo nikad neće više vratiti.

 

 


 Kampanja za kvalitetno hranitelјstvo
 Povremeno hranitelјstvo
 Internacionalna konferencija o hraniteljstvu
 Zbornik radova
 Časopis „ISKORAK“
 Kutak za decu i mlade
 Prijava zloupotrebe dece
 Akreditovani programi
 Pismo detetu na hraniteljstvu
 Iskustva hranitelja