Centar za porodični smeštaj i usvojenje
 
VESTI PIŠITE NAM
   Naslovna strana > Kutak za decu i mlade
Ћирилица    English  

KUTAK ZA DECU I MLADE

 

MLADI PESNICI I SLIKARI

 

Drugarstvo

Kada te uvrede vršnjaci
I kada te duša boli
Znaj da te na ovoj planeti
Iskren drug svim srecem voli.

Drugarstvo je veliko blago
Prihvati ga i ti rado.
Zlata vredi čovečija dobrota.
Drugarstvo se čuva do kraja života.

Svako dete ima svog druga
Da ga ne bi mučila tuga.
Svakim danom stekni ih što više
Jer su vredni ko majske kiše.

I u dobru
I u zlu
Drugari tvoji su
Da ti pomognu.

Nevena

 

Nasilje

Sada nasilja više ima
Deca nisu srećna sva
Okanite se takve mane
Lepim ponašanjem volite se.

Kad nasilje među decom prestane,
Živeće se lepše i bolje.
Poštujte svoju generaciju
Uz ljubav i toleranciju.

Nevena

 


 

 

Vratiće se laste

Vratiće se ptice laste
Kad lišće poraste
Vratiće se one meni
Kada žbunje ozeleni.

Cvrkut će se čuti svugde
Ispod streha i rodne grude
Kad prolećna trava poraste
Vratiće se mile laste.

Nevena

 


 

 

IZDVAJAMO I JEDAN LITERARNI RAD

 

MOJA MAMA


Moja majka zove se Stana. Ona ima 52 godine, nižeg je rasta, ima zelene oči i smeđu kosu. Ona je dobra i pomaže mi u svemu. Kada sam došao kod nje ona me je prihvatila kao svoje dete. Moj život se promenio od kako ona brine o meni, jer gde sam prije živeo nisu vodili računa o mom životu. Moja majka Stana mi je pomogla da prebrodim sve moje traume iz prošlog života i bodrila me je da samo idem napred. Došao sam kod nje neuhranjen, sa strahom i bez znanja o ličnoj higijeni. Ona sa njenom upornošću svemu me je naučila. Pošto nisam imao znanja u školi, ona mi je pomogla da budem dobar i odličan đak. Moja majka Stana mi pravi kolače koje ja volim. Za njenu ljubav i poštovanje prema meni ja joj uzvraćam uspehom u školi i pomažem u kući. Uz njenu pomoć postigao sam da mi ministar Rasim Ljajić uruči pohvalu i knjigu za moj uspeh, a moju majku Stanu, najbolju hraniteljicu, to je mnogo obradovalo. Ona me lepo obuče i uvek mi kaže kako sam lep i pametan, a ja se time mnogo ponosim. Moju majku mnogo volim i želim joj lep i dug život, a želeo bih da me izvede na pravi put kojim sam krenuo. Moju majku volim i želim ovim sastavom da joj se zahvalim za sve što čini za mene.

Antonije III/3



 

 

PRIČE DECE NA HRANITELJSTVU

 

DAN KAO SVAKI DRUGI?


Dan kao i svaki drugi, zimski. Magla, hladnoća koja grize.

Nisam slutila da će taj dan biti toliko koban po mene. Probudila me je vika oca i ostalih ukućana. Sanjiva i pomalo zbunjena ušla sam u kuhinju, a onda, vika je prestala. Otac mi je odmah rekao da spakujem stvari i da će me prvim autobusom poslati da živim kod babe. Prva moja pomisao bila je „on je nešto pio od ranog jutra..“, moja misao bila je nedovršena. Misao je prekinula očeva druga žena koja je rekla: „Ili nje da večeras ne bude u kući, ili ću se ja ubiti.“ Tada je nešto puklo u meni. Znala sam da će otac odabrati nju i da je ovo možda poslednji put da vidim lice nekoga ko mi je do tada život značio. Nisam imala snage ništa reći. Tiho i već emotivno uništena izašla sam iz sobe. Više mi ništa nije važno.

Bio je to kraj kraja. Moje misli više nisu bile usmerene ka budućnosti, već ka prošlosti i ka onim danima kada smo bili sve jedno drugom. Nisam želela više da ga gledam, čujem, osetim njegovu blizinu. Jednostavno, prezrela sam ga u tom trenutku, a opet u dubini duše volela ga i mislila da će se možda predomisliti.

Ušao je tiho u sobu i počeo se pravdati: „Ćero, znaš kakva je situacija...“ „Znam, sve je meni jasno“, nisam ni dozvolila da dovrši. Tek tada shvatila sam da je čovečanstvo otišlo tako daleko da ljudi ponekad zaborave da pored sebe imaju nekoga kome su i više nego potrebni. Nastavila sam: „Ja sam se spakovala, samo još da sve objasnim dedi i pozdravim se sa njim.“ Pokazao mi je prstom da ćutim i tiho dodao: „Deda misli da ideš kod mame“. Uzeo je moju torbu i izneo je iz sobe. Ja sam ostala u njoj da još jednom bacim pogled na mesto gde mi je umrla sreća. Na mesto gde su potonule sve moje lađe i gde su se srušili svi moji snovi. Put ka stanici proleteo je brzo. A u gradu gužva i smeh. Autobus sam imala tek za sat vremena. Za to vreme sedeli smo u kafe baru i čekali da prođe vreme. Niz moje lice krenuo je potok suza. Steglo me je nešto u grudima i jednostavno, mislila sam gore ne može biti. Otac i maćeha sedeli su zaljubljeno dok je u meni sve ledilo. Vreme je teklo sporo a mene je sve više gušila tuga, ljutnja i bol. Stigao je autobus i otac me je dopratio do vrata. Krenuo je da me zagrli ali ja to nisam dozvolila. Ništa nisam rekla već sam se samo izmakla unazad sva uplakana. Okrenula sam se i ušla u autobus. Kada sam sela i pogledala kroz prozor u nadi da će i on biti uplakan teško sam uzdahnula i zatvorila oči. Prizor pred mojim očima bio je užasan. Otac i maćeha stajali su zagrljeni i mahali mi. Još jednom sam pogledala jer sam želela da ga vidim poslednji put. Autobus je krenuo a njih više nisam videla.

Pitala sa se: „Kuda ćeš, kuda ćete sada život odvesti, ideš a znaš da nisi dobrodošla.“ Stigla sam u Čentu. Na stanici me niko nije čekao. Pozvala sam baku telefonom ali ona je rekla da je ne zanimam i spustila slušalicu. Zatim sam pozvala i drugu babu ali se niko nije javljao. Već uplašena pozvala sam tetu iz Borče. Sve sam joj objasnila i ona mi je rekla da idem kod dede i da će ona doći. Sve ovo je samo prelilo čašu u mojim grudima. Krenula sam ulicom. Hladnoća je ledila ali je ja nisam osećala. Gušila sam se u suzama. Onda sam ugledala meni poznatu osobu. Bio je to deda. Žurio je da uzme veliku, tešku torbu i izgovorio: Hajde, hladno je, požuri da se ugreješ, obriši suze i ne plači pred babom“. „Ali deda... vi ste rekli...“ Prekinuo me je: „Ne mogu da dozvolim da se smrzneš na ulici, a sutra ćemo videti šta ćemo.“

Po prvi put osetila sam se zaštićeno. Ali ostatak neću opisivati, jer to je neka druga priča. Na kraju sam završila u Leskovcu, kod dede i Mice. Sada imam sve, ljubav, toplinu porodice, pažnju. Jedino što mi je ostalo da promenim sam ja.

Osećanja su se promenila u mojim grudima. Roditelji su mi samo sećanje na nešto ružno, a nova porodica na budućnost i sreću.


 

JEDNO NAPUŠTENO DETE, NIJE VAŽNO KOJE?


Pre 12-tak godina, s punim poverenjem sam pružila ruku jednoj onižoj ženi, ušle smo u autobus i krenule u „novi život“. Nov je bio i za nju jer nije znala šta će sve doživeti a nov i za mene, jer i ja nisam znala, šta ću sve doživeti. Što se mene tiče, trebalo je ispitati njene granice, njen prag tolerancije, njeno strpljenje... Naravno, ja tada, sa pet godina, nisam znala za sve te izraze, ali sam otprilike znala šta sve treba da uradim da bih saznala kako ona „diše“. I „tata“ je bio tu. Znači dupli posao. Moj „tata“ nije mogao da se načudi da ja sa pet godina nikad nisam videla voz, da nemam pojma šta je reka, planina, jezero, more... I počelo je moje obrazovanje koje i dan danas traje. Nek ne čudi što „tata“ pišem pod znakom navoda. On je stvarno bio samo zamenski tata jer, bez obzira što je bio dobar prema meni i što sam osećala njegovu ljubav, ja nisam stigla da ga zavolim, jer je umro samo posle četiri godine našeg zajedničkog života. Ma, šta se čudite! Mislite da je četiri godine dosta, da ja, kao napušteno dete od oba roditelja i na samom rođenju predano tuđinima da me „maze i paze“ mogu da zavolim nekog, pa makar taj bio brižan i dobar, mogu da zavolim ikog, kad me je toliko povredio ljudski rod.

I dan danas, a sad mi je 17 godina, bežim od osećanja, ne dozvoljavam da nešto dublje i jače osećam prema ikome, da me ne bi i taj neko povredio. I uzalud mi mama govori da ne mogu ići tako kroz život, da sam siromašnija za čitavu skalu lepih osećanja, ja „teram svoje“! A imam neverovatnu potrebu da se svima svidim, da celom svetu kažem – gledajte, tu sam... ovde... živa i zdrava. Da, u meni je neverovatna potreba da sam uvek u centru pažnje! Želim da me svi zapaze ali to je to. Sa svima se lako upoznam i to je to; mnogo ljudi poznajem tj. znam da postoje ali nikom ne dozvoljavam da mi se približi i zaokupira moje misli i emocije. Tako i sa mladićima. I uzalud mi mama govori da mi je već krajnji momenat da se zaljubim, da je zaljubljenost jedno od najlepših ljudskih osećanja, ja idem kroz život razumom. Jednostavno je: na samom rođenju su me se odrekli i povredili me za ceo život i ja ne želim više da osetim bilo kakvu patnju. Niko nije vredan moje patnje! I svi oni i hranitelji koji misle da će vratiti dete, ako ono nije dobro, neka ga i ne uzimaju! Da dva puta od „roditelja“ bude povređeno, to je užas za to dete. „Unakaziće“ ga za ceo život. A ja, ja sam imala sreće što sam već 12 godina kod mame. Nisu me šetali od jedne do druge porodice jer je moja mama uvek želela da sve rešimo i nije htela da me vrati iako sam joj svašta priređivala i manipulisala njome. Bezobrazno sam koristila njenu ljubav, kad god sam mogla. I besomučno sam je lagala. Pretvorila sam je u „policajca“. U početku su moje laži lako prolazile ali vremenom morala sam dobro da se potrudim da bi je ubedila u svoju laž. A to stoga što sam želela da se prikažem u boljem „svetlu“, da joj ne dozvolim da me dobro upozna, da je namerno povredim i razočaram.

Uopšte, mi deca u hraniteljskim porodicama imamo potrebu da se svetimo onima koji su nam najbliži za ono što smo napušteni. I nije važno što nam oni nisu ništa loše učinili već samo dobro. Oni su tu, uz nas! Zato, „ponižavaj ih, kako su i nas, ruši njihovo dostojanstvo, nipodaštavaj njihov trud, vređaj ih, pa bože i nas su“ A griža savesti – šta je to?!

I zato svi vi koji imate misao da ćete rešiti svoje materijalne probleme i ako vam je novac jedina misao roditelja, nemojte nas ni uzimati! Mi nismo roba, mi smo budući ljudi sa ogromnom potrebom za ljubavlju i sa teškim kompleksima. A rane se ne leče novcem.

I samo uz vašu bezgraničnu ljubav i razumevanje za naše potrebe da se stalno dokazujemo, možemo postati ispravni članovi društva, kad budemo odrasli.


 

 

ISKAZI DECE KOJA SU DOŽIVELA ZLOSTAVLJANJE1

 

KAKO JE ŽIVETI SA PORODIČNIM NASILJEM?


  • „ On bi ušao i strgnuo odeću sa moje majke. Pokušavao je da je udavi, da je prebije... a mi smo samo uvek gledali. Obično bi nam govorio da se vratimo nazad u krevet... Nagazio bi nogom na telefon da ne bi smo mogli da pozovemo policiju...
  • „ Jednom kad sam imala oko šest godina videla sam kad je moj otac bacio mamu preko sobe. Moja mama je vikala mojoj sestri da me povede gore na sprat. Nisam htela da ostavim mamu. Plakala sam.“
  • „Jednom je jako tukao moju mamu. Potrčala sam po pomoć i došla je policija... Sledećeg dana njeno lice je bilo izobličeno, znate, puno modrica, imala je šavove na usni i mislim da joj je vilica bila slomljena... Njen vrat je bio prekriven ljubavnim ugrizima na mestima gde je prethodno davio.“


 


1 L. Keli, Vodič – Vizija, inovacija i profesionalizam u radu policije u vezi sa nasiljem nad ženama i decom, Council of Europe

 

 


 Kampanja za kvalitetno hranitelјstvo
 Povremeno hranitelјstvo
 Internacionalna konferencija o hraniteljstvu
 Zbornik radova
 Časopis „ISKORAK“
 Kutak za decu i mlade
 Prijava zloupotrebe dece
 Akreditovani programi
 Pismo detetu na hraniteljstvu
 Iskustva hranitelja