Поруке хранитеља
Било је баш уочи новогодишњих празника, када сам прочитала у новинама да се организује акција прикупљања поклона за децу без родитељског старања. На наговор моје деце ступила сам у контакт са људима из Центра за социјални рад. Примили су нас врло љубазно и објаснили да ускоро почињу предавања, па ако сам заинтересована, да дођем и да се укључим у програм едукације за хранитеље.
Предавања су почела у марту месецу и ја сам редовно одлазила. Теме су биле врло интересантне а предавачи су врло уверљиво причали о разним ситуацијама које могу да нас задесе. Мени је звучало нестварно да деца буду остављена, злостављана и повређена од стране родитеља и најближих чланова породице. Нисам могла да схватим да се то догађа ту око нас и да то може да буде и наш први комшија или неко ко живи у нашој близини. Последице таквог живота су озбиљни здравствени и ментални проблеми код деце.
Све смо ми то слушали и запамтили и да се људи сусрећу са разним проблемима, када доведу децу кући из установе. Да је раздвајање тешко, па макар то био и дом, да се некад деси да дете заостаје у психофизичком развоју, да та деца оболевају од истих болести као и сва друга деца и да наслеђују и добре и лоше особине својих родитеља, ма где они били. Све је то било много далеко од мене.
После три месеца по завршеној едукацији, позвали су ме из Центра и питали када хоћу да дођем да са социјалним радником и педагогом одем у „Звечанску“ да упознам дете које је одабрано за мене, на основу важећих критеријума.
Дан када смо се упознали, мој дечак и ја, никада нећу заборавити. Док сам улазила на капију, била сам врло узнемирена. Видела сам децу, која су се играла у дворишту а нека од њих су улазила у зграду. У тој маси, видела сам плавог дечака који је незаинтересовано ишао ка холу. „Баш је сладак“ помислила сам. Главна сестра нас је одвела у собу за пријем. Убрзо се вратила и рекла „Ево га момак“. Погледала сам и нисам могла да верујем, да је то баш оно дете, које сам малопре видела. Ја сам му се обрадовала, а он је у мене гледао без видљиве реакције. Рекла сам му да сам дошла због њега, да га упознам, загрлила га, благо пољубила, ставила у крило и дала му сок и чоколаду које сам донела. Он није реаговао, већ је гледао кроз мене и јео чоколаду. Била сам изненађена и тужна, што ми ништа није рекао, па чак ни како се зове.
Сутрадан сам поново дошла и поново исто. Трећи дан више и нисам могла без њега. Довела сам и моје ћерке. Оне нису криле радост, али нам није било јасно, зашто он не реагује, ни позитивно ни негативно на нас.
И тако месец дана. У дому су нам рекли да чим дете изађе из дома сви проблеми ће се решити. Добро, сутра ћемо доћи по њега.
Довели смо га кући. По окицама му се видело да је врло изненађен. Ништа му није било јасно. Од тада, па следећих годину дана сам причала једно исто: ово је сто, ово је столица, ту се седи, ово је кревет, ово су врата, ово је телевизор, ово је опасно то је струја, то се не дира, ово је ово, ово је оно и сваки дан исто. Нисмо се раздвајали ни једног тренутка. Спавали смо заједно, а он би ме по целу ноћ држао за пиџаму да му не одем.
Када је први пут додирнуо пса био је усхићен. Данима је стајао на прозору и гледао аутобусе и аутомобиле који су пролазили. Ништа му није било јасно. Мислио је да су све жене маме и сви мушкарци тате. Дуго му није било јасно како мој тата није и његов тата.
По доласку кући, прво сам приметила да га боли ухо. Одвела сам га код лекара, а тамо су ми рекли да има обострану јаку упалу. Тако смо нас двоје сваки дан ишли на терапију у болницу. Доктор ми је рекао да постоји могућност да му слух буде оштећен. Док сам размишљала како да решим овај здравствени проблем, приметила сам да дете тешко дише и кашље. Из минута у минут, ситуација се погоршавала. Имао је чудан израз лица и све више је кашљао. Позвала сам хитну помоћ. Брзо су дошли, докторка га је прегледала, дала терапију и рекла да га водим код специјалисте. У болници су ми рекли да има астму. На отпусној листи коју до тада нисам добро прочитала, јер се све брзо дешавало, писало је да дете поред опструктивног бронхитиса има и шум на срцу.
Била сам ван себе од бриге. Први пут после много година пустила сам сузу. Нисам знала шта да радим. У једном тренутку сам осетила страх и несигурност и да нисам дорасла овом задатку, да нећу успети да том детету пружим негу и заштиту која се од мене очекује. Међутим, поглед његових плавих окица, дао ми је додатну снагу, да истрајем у томе. Сви смо много заволели то дете, чак и моји родитељи који живе у близни, који у почетку нису одобравали моју одлуку, да одгајам туђе дете. Сматрали су да сам као разведена, самохрана мајка, прошла многа одрицања да би подигла своје ћерке и да је то велики напор за мене.
Хитна помоћ је свакодневно долазила, а ја сам се борила са страхом да је детету угрожен живот и да нећу моћи да му помогнем у правом тренутку.
Напади су ублажени редовном терапијом и дете је било под сталном лекарском контролом.
Поред ових проблема, дете од почетка није реаговало на надражај топло, хладно и тврдо, меко. Неуропсихијатријским прегледом је утврђено да су ти центри одавно почели да се гасе. Логопедским прегледом је утврђено да дете нема седамнаест гласова и да зато не може да говори.
Коначна дијагноза је: дете је благо ментално ретардирано, има дисфазију и QR 60. То је био нови шок, а љубав превелика да би се прихватиле све те дијагнозе.
Да би прескочила мукотрпне прегледе, у договору са неуропсихијатром, одвела сам дете у приватну клинику, где му је урађено детаљно снимање главе, тзв. ЕЕГ са мапама. Коначни закључак лекара је био да упорним радом може да се надокнади изгубљено.
Кренуло је маратонско посећивање логопеда пет пута недељно, неуропсихијатар два пута месечно, да би се успоставила координација покрета ишли смо на базен три пута недељно, контрола код пулмолога једанпут месечно, код кардиолога једном у три месеца и код ушног лекара једном месечно. Ни сада не знам како смо све то издржали, а поготово мало дете које треба да буде безбрижно и да се игра са својим вршњацима.
Често је био уморан од свега, па је знао да заспи у крилу на клупи чекајући наредни преглед. И тако четири године. Изгубио се шум на срцу, имунитет му је ојачао, па смо астму и алергију контролисали лековима. Устајали смо безброј пута ноћу да видимо како дише, да ли је откривен и да ли се ознојио.
Временом, логопед је успео да оформи артикулацију гласова, али је проблем настао, у формирању реченица. Редовно је вођен на тестирање код психолога.
Напредак је био невероватан. Уписала сам га у обданиште. Васпитачи су знали за проблем и излазили нам максимално у сусрет. Због говора је био чудан деци, али је васпитачица Ана то решила на дипломатски начин, објаснивши деци да је он млађи од њих, да је са њима зато што нема места у другој групи и да су и они некада тако причали. Прихватили су га таквог какав јесте иако деца знају да буду врло сурова.
И поред доброг психофизичког напретка, то није било довољно да крене у први разред, са својим вршњацима.
Због потребе за индивидуалним радом, уписала сам га у развојну групу, где су дефектолози пратили његов рад и даље га усмеравали.
Сада је мој дечак кренуо у први разред и видим да сав тај труд није узалудан. Све ове године мукотрпног рада са њим резултирају истицањем над другом децом и он са лакоћом прихвата све задатке и успешно се бори са њима.
Свесна сам да ми још увек предстоји дуга борба, али после свих мука – следи награда. Највећа награда ће бити када једнога дана постане свој човек и користан члан друштва.
* * *
Из личног искуства саветујем свима који одлуче на овај корак, да новац не буде мотив за хранитељство.
Лако је дете изневерити и повредити. Немојте то да радите, јер живот према тој деци није имао милости. Сасвим су довољно унесрећени што не живе са својим биолошким породицама. Волите их безгранично, али будите строги и праведни и према себи и према њима. Ако им нешто обећате испуните, па макар то била и казна.
Само једном у животу имају 2, 3, 4, 5..10 година, искористите и посветите им се, јер се детињство никад неће више вратити.
