Сусрет

Први пут смо се среле пре две године у просторијама центра за социјални рад у једној малој шумадијској варошици. Ја – хранитељица и она – мајка. Прве реченице усиљене комуникације. Поред збуњене мајке седи уплашена девојчица, савијена и као да се погуреним раменима брани од спољашњег света.

А у мени хиљаде разних емоција… Збуњеност том ситуацијом да мајка одустаје од бриге за дететом, па то лагано прелази у презир, меша се са сажаљењем, па опет букти у осуду, и на крају немир. Несвесно тражим разлоге због којих та девојчица мора за који дан да се одвоји од мајке, тражим и не налазим ни један ваљан и оправдан. Али разлози су ту, ту пред мојим очима, ту на њиховим лицима, у страху те две уплашене птице.

Раздиру ме мисли: „ Шта ли та жена мисли о мени? Можда се пита ко сам, да ли ће имати поверења у мене?“ Плашим се да ће моје неспокојство, неки нагли покрет или боја гласа све да упропасти. Осећам да се у мајци ломи као у време летње олује: “ незнанка, ко зна каква је, шта ли ће са мојим дететом, зашто то ради – да ми је узме? Не дам! Зар мора да иде? Мора. Знам. Данас нема другог пута. Због ње, због школе… Нека, нек иде…Не може јој бити горе ни теже него што је…“

А ја се и даље питам.“ Па добро, па каква је то мајка?“

Данас се добро познајемо, имам одговор на та питања: добра је она мајка, дивна, мајка у чијем сваком осмеху лебди име њене кћери. Жена која је из врлетног македонског села залутала у питому Шумадију, неспремна да се избори са замкама живота, несрећна, сама.

Други наш сусрет био је код нас у стану. Недељни ручак. Почело је мало усиљено, па онда све опуштеније и већ при њеном одласку осетила се у ваздуху женска солидарност, разумевање и оправдање. Почела сам и са нашом заједничком девојчицом отвореније да разговарам о свему, била ми је и она ближа. Осетила сам позитивну промену код ње, осетила сам да ме прихвата јер сам и ја прихватила њену мајку. То је био тај окидач позитивне енергије и добрих вибрација.

Није се више стидела да прича о својима, о себи, о ономе што се десило. Стекла је поверење у мене јер нисам осуђивала њену мајку, нисам ништа ружно никада рекла о њој. Причале смо о томе како је њеној мајци тешко, како јој неке ствари нису биле наклоњене у животу. Уверавала сам је да њена мајка сваког тренутка брине подједнако о њој и да јој жели да буде успешна у животу. Девојчица је отворених очију прихватила нову ситуацију, није било потребе да крије свој идентитет и да се осећа кривом због неког или нечег.

Када се њена мајка тешко разболела, ја сам била прва особа којој је могла да се обрати за помоћ. Није била сама са својом тугом и страховима. Знала је да може да позове мајку да преспава код нас кад је долазила на контролу код лекара. Заједно смо прошле кроз сваки тренутак и пред операцију и после. Девојчица која је бринула о својој мајци је знала да има коме да се обрати за помоћ и подршку. Победиле смо и у тој бици.

Срећна је кад пође кући и понесе својој мајци неки скроман поклончић од мене. То је порука да је прихваћена и у новој породици, да смо задовољни са њом и да нам она пуно значи. То јој улива сигурност и решава проблем лојалности према једној или другој породици. Једноставно припада обема.

Девојчици пуно значи и да одемо до њене куће – то је за њу и њену мајку и брата један топли људски искрени начин да барем мало узврате пажњом за нашу бригу и љубав коју поклањамо њиховој кћери и сестри. Онда се и она осећа некако вреднијом, равноправнијом, прихваћенијом.

Када се појаве неке недоумице, заједно се доносе одлуке, наступамо као тим, размењујемо информације и ставове, тако да нема места манипулацијама.

Следећи пут смо се виделе код ње кући, у шумадијском селу. Пиле смо кафу на трему и ћаскале као да се годинама знамо, понекад се и од срца насмејале док су наша деца брала шљиве у дворишту. Више је нисам осуђивала, сада сам добро разумела све оно кроз шта је прошла. Биле смо два различита света, али са неким заједничким острвима на која смо радо газиле. Имале смо једну исту причу – бригу о једној девојчици. Мајка и хранитељица, две жене које воле и брину о једној истој девојчици без узајамне љубоморе, без неповерења, свака на свој начин и од срца.

Данас смо обе срећне јер смо успеле да једна заплашена девојчица храбро крене кроз живот, да почиње из малих битака да излази као победница.