Поруке хранитеља
Недуго након завршене обуке за хранитељство добила сам информацију да у „Звечанској“ постоји 3,5 годишњи дечак, који је лако ментално ретардиран, да не зна да хода ни да прича, да је још у пеленама… Нисам имала обавезу да га узмем. У присуству социјалног радника обавила сам прву посету која ме је јако погодила. Очекивала сам да ће дете бити у бољем стању, макар толико колико су ми рекли о њему. Размишљала сам, нисам се усуђивала дати коначан одговор. На своју иницијативу и без знања Центра, отишла сам поново да видим дечака. Када ме је угледао, препознао ме је, насмешио ми се и пружио ми руке. То ми је било довољно. Зар да га не узмем? Да га одбијем?.. Ово дете ће бити моје. И тако, 5. маја 2004. г. постао је члан моје породице. Када сам га довела кући, моји су вртели главама. Коме год да сам га представила, сви су са дозом резерве давали свој коментар да ће од овог детета можда једног дана и бити нешто.
Почела је борба: упознавање са околином, прилагођавање, учење најосновнијих активности као што су ходање, самостално једење, коришћење ноне. Није се дао мазити, вриштао је, лупао главом о зид, чупао, цепао, ломио све око себе. На моје речи није реаговао, јер није знао њихово значење. Није знао шта је око, уво, нос, глава, кућа, сто, столица… ништа… Није ништа разумео, нити ишта знао да каже.
Сутрадан по доласку у нашу кућу Лазара сам одвела лекару који је установио и потврдио дијагнозу са отпусне листе из „Звечанске“. Анемија, бронхитис, тахикардија, ретардација психомоторике. Морали смо санирати ситне ране и оједе по телу. Вађењем крви је установљено да је и анемичан. Спас сам видела у одласку на Златибор на 10 дана и промени режима исхране. Након повратка са опоравка није било ни трага од бронхитиса, тахикардија се мало смирила, оједи су нестали, а крвна слика се побољшала. Вежбе грубе моторике које сам свакодневно примењивала много су помогле да прохода и координира својим покретима. Свакодневно сам га водила код логопеда, код психомоторног едукатора, радили смо и физикалне вежбе. Физички се јако брзо опоравио и напредовао али највећи проблем је имао на емотивном плану. Понашање му је било на незавидном нивоу. С пуно труда радила сам на његовој социјализацији. И то се исплатило. Сваким даном је бивао све бољи, напредовао је јако пуно. Његов интерес за све што је ново био је јако велик и то му је помогло да и интелектуално нагло напредује.
Због дијагнозе га нисам могла уписати у редовно обданиште, па су ме упутили на комисију МНРО. Тамо су ми препоручили да га укључим у предшколску установу која се бави аутистичном децом. Лазарева дијагноза није била аутизам, али неке елементе аутизма је ипак имао. На његовим папирима је писало „неспецифични поремећај понашања и емоција и дисхармоничан развој способности“. О аутизму ништа нисам знала, али захваљујући редовним родитељским сервисима добила сам довољно информација како треба радити са децом која имају овај проблем. Уз редовно похађање обданишта и уз стручни тим који сачињавају дефектолог, олигофренолог, логопед, психолог и педагог Лазар је толико напредовао да данас похађа редовну основну школу по програму инклузије (укључивање деце са посебним потребама у редован наставни програм). Сада он чита и пише, воли и зна математику…
Уназад годину дана стално тражи бату или секу. Та жеља му се испунила јуна ове године. Дечак који је дошао у нашу породицу има 9,5 година. Он такође има проблем и дијагнозу лаке менталне ретардације, плус Хепатитис Б.
Према извештају који сам добила од центра за социјални рад дете је веома проблематично. Иван је био запуштен, без хигијенских навика, емотивно растројен, говор му је лош, неразумљив. Био је недисциплинован дечак који није знао нити имао границе, али врло брзо се прилагодио новом окружењу и новим лицима. Са Лазом се слаже, заједно се играју, уче нова правила кућног реда. Емотивно је много стабилнији и у школи је много бољи, нема хистеричних напада, мирнији је. У кући воли да помаже. Мислим да је пола његових проблема нестало или решено доласком у нашу породицу.
Мој принцип је да не гледам у проблем као у неку нерешиву препреку, већ да га препознам и дефинишем, потом да га решавам са чврстом вером да ћемо заједно остварити циљ.
И шта на крају да кажем? Све оно што сам хтела и желела од живота добила сам, и то са каматом. Предиван је осећај када ме моја деца окруже и малтене сруше од загрљаја и љубљења, кад ми кажу „мамице моја најбоља на свету“, кад се мазе као мачићи, кад су захвални за оно што им пружам, јер знају да су пре доласка у моју породицу неупоредиво другачије живели. Дубоко сам уверена да је недостатак љубави, топлине и родитељске бриге био узрок не само психичких већ и физичких проблема моје деце. Као нежне биљке које су из дуготрајног дубоког мрака изнете на светлост сунца, моја деца су у атмосфери сталоженог породичног живота почела да превазилазе своје проблеме.
Питање које бих поставила онима који су скептични, било би: зар да децу са посебним потребама одбацимо као шкарт робу и да им ускратимо право на радост живота у породици, на љубав? Без обзира каквог су порекла, менталног или физичког здравља, не би смели да их ставимо на маргину. Ми који мислимо за себе да смо здрави и у свему нормални, толерантни и емотивни… зашто да останемо слепи и глуви за потребе других? Зашто не би смо били „око слепцу, нога хрому“? Највећи мудрац, Соломун је рекао : „Ко затискује ухо своје од вике убогога, викаће и сам, али неће бити услишен“ . А Јеванђелист Матеј додаје: „Све оно што хоћете да чине вама људи, чините и ви њима“.
Уколико послушамо ове савете и активирамо своје снаге за добро других, и сами ћемо бити срећнији, здравији и задовољнији… Волимо и бићемо вољени!
