Поруке хранитеља
Када сам је први пут видела, срце ми је заиграло. Била је насмејана, а у очима се видео страх са хиљаду питања у мислима. Пољубила сам је и тог тренутка сам је заволела.
Следећег викенда дошла је у моју породицу. Са собом је понела неколико личних ствари, али без доњег веша и без пиџаме. У дому су ми дали њене лекове „Рисар“ од 1 мг, које је морала да пије сваког дана да би била „мирна“. Кад смо сели да једемо било је тужно гледати онако мршаву девојчицу како халапљиво гута храну, без помоћи ножа да исецка месо, са ружним звуком из носа и устију који прати цео наш ручак. Након тога је врло грубо, свађалачким тоном рекла да јој се спава и отишла у своју собу. Мој муж и ја смо се само погледали, не верујући да је дете дошло из урбане установе. Као да је дошла из шуме.
Тог дана је спавала седам сати и на крају се једва пробудила да вечера. Кад сам је касније пољубила за лаку ноћ, сва се устресла, одбрамбено ставила руке на лице и те ноћи се упишкила. Целе ноћи нисам спавала размишљајући шта да радим и како да приђем овом малом бићу, како да стекнем њено поверење и како да наставимо даље.
После неколико дана сам приметила да она са четрнаест година зна само слова, али не и да чита. Таблете су је успављивале и једва издржи да једе да се не успава, а камо ли да нешто учи. После месец дана смо биле код њеног психијатра и на моју молбу да смањимо таблете на пола, докторка се сложила а девојчица се обрадовала. Затим је мање спавала а више смо вежбале читање и друге предмете.
Уз много пажње, стрпљења, обећања, мажења, угађања и још пуно тога, после два месеца на мој предлог докторка је избацила „Рисар“и без икаквих лекова је почео наш нормалан живот.
Престала је да ме вређа и провоцира, почела је да „чује“ шта јој се прича и мени је било лакше. Прихватила је мог сина, ћерку, унука, зета и снају, који долазе један дан викенда на ручак код нас. Све што види лепо код моје деце почиње да их имитира како би и она да буде тако фина и добра. Видела је моју децу како се воле, љубе и поштују, па је и она почела да зове своја два брата и да лепо разговара са њима и пожелела и да их види, што раније није хтела.
У почетку је неколико пута правила сцене са претњама самоубиства – где ће она кад напуни 18 година, њу нико не воли и једино може да спава испод моста, да ће радије да се убије него тако да живи. Много смо разговарале. Обећала сам јој да ће живети колико хоће код мене, да нећу да је пустим све док се не запосли и она сама пожели да оде од нас.
Она сада има сигурност и не оптерећује се својим будућим животом, опуштена је и ужива у својој младости. Има шеснаест година. Културна је, педантна и одличан ђак. Сада размишља шта ће учити даље као своју професију.
Не може речима да се опише све што смо преживели, али је најважније да сада мирно живимо као све нормалне породице.
