Поруке хранитеља
Широког осмеха, великих зелених окица, миљеница и маза свих мама у школи, она је постала изненада нови члан у нашој, мојој породици.
У основној школи у одељењу за децу оштећеног слуха, стигло је ново дете. Девојчица. Откуд?! Одакле је? Па где јој је мама? Хиљаду питања и потпитања.
Њена мајка је јако болесна и старатељство над њом је преузео деда, мајчин отац. Сваког јутра на бициклу у корпи по киши, сунцу, ветру, деда ју је доводио у школу. Она је дете оштећеног слуха, обострано преко 90 ДБ. Одводивши своје дете у ту школу, ја сам тако упознала Ану.
Деда и баба су јако болесни. Шта ће бити са Аном? Проширила се вест по школи међу наставницима и родитељима. Ко ће узети Ану? Где ће? Како ће? И шта даље?
Самој себи сам рекла, узми је ти… Девојчица… поред два сина, добићеш и ћерку. Отишла сам до Центра, распитала се, завршила обуку и била спремна за Ану. Ана је прешла код нас да живи. Али како ћу? Шта ћу? Како прићи детету, обратити се, направити покрет на лицу а да не помисли да се љутим. Да сам у ствари срећна, што је имам….
Збуњена Ана, збуњена ја. Новости, промена са свих страна… Зашто сакрива све под јастук.. па то је њено, нико јој неће узети… Зашто плаче, виче, љути се.. Мења расположења.. Прати сваки мој корак, ја пратим сваки њен корак… Гледа како се облачим, шминкам, узимам кашику да једем, па и она исто тако. Као да се боји да не погреши, да ће просути јело из тањира, јогурт из чаше… Па шта? Нека проспе! Зашто се не смеје на глас као сва остала деца.. И поново постављам хиљаду питања самој себи…
Полако, пусти је нека се опусти, да види да је прихваћена, вољена, а остало ће све доћи само по себи…. Тако је и било.
Ана је дете, које је у ствари било жељно мажења, успављивања, седења у мамином крилу, дугих прича, прављења кикица, жељна шетњи са породицом, слављења рођендана и одлазака на рођендане код својих другова. После извесног времена почела су питања.. Мама! Може мама… мало речима, мало гестом. Да ли може да ме зове мама? Ана воли маму. Мама воли Ану!? Колико… мало.. пуно… Кренула су питања свакодневно. Мама може код тебе!? Пре спавања, иде прво мажење, причање доживљаја из школе. Стижу и остали, поред Ане и моја деца. Ко ће пре стићи до речи. Ваљање по кревету, смејање на глас. Голицање. Срце ми пуно. Ана је постала моје треће дете. Прихваћена са наше стране и ми прихваћени са њене стране. Нема више сакривања ствари под јастук, викања, плача, љутње и мењања расположења. Радовала сам се чак и просутом јогурту из чаше..
Код нас је први пут сазнала шта значи имати, славити рођендан ићи на рођендан. Радује се сваком новом сусрету са својим друговима, разговара са њима на њихов специфичан начин. Место речи, гласа, говора, Ана има своје прстиће. Свака реч један покрет, сваки гест једна реч…Често зна да каже: „Ана има две маме и два тате“ Поред њене секе и два брата.
Тек сада видим шта значи реч хранитељ. Колико сваки човек може да да а да није ни свестан тога. Јер колико даш, толико и добијеш. Али од те деце добијеш много више, него што очекујеш. Нисмо ни свесни колико нам мало треба да будемо срећни, а то мало вам увек недостаје, поготово деци.. љубав, пажња. Поглед који тражи наш поглед пун разумевања и сигурности…
