Поруке хранитеља
Прича биолошког родитеља
Деца спавају.
Пушим већ ко зна коју цигарету. На поду лежи згажена празна кутија. Много је топло, не могу да спавам, у души зима. Гушим се. Умрећу. Ако, можда је и боље, него да сачекам тај сутрашњи дан када будем оставио децу. Ко зна где ће и у чијој кући сутра да заспу. Немам више ни снаге, ни суза, да се борим. Како децу у очи да погледам? Хоће ли ми икада опростити што их остављам? Боже, ко су ти људи? Они ће да чувају туђе, а ја не могу своје. Али како, кад већ годину дана се борим. Не могу да спремим, да оперем, ни да радим. Без динара у џепу.
Пре десет година у сваком џепу сам имао марака, да не могу да пребројим. Тада ми је мајка била жива. Радили су у Немачкој. Све се срушило и кренуло у провалију оног дана када је мајка умрла. Отац је био побеснео, целу страну пензију му поједоше младе жене, а моја жена се удаје по Србији, преко огласа и СМС порука за људе старије од оца.
Боже сањам ли, полазим до полице, узимам флашу са ракијом, напићу се и биће ми лакше. Не, нећу. Потпуно сам луд од туге. Нека сване.
Деца се буде, ћуте, знају да треба да иду. Одлазимо. Улазимо у Центар. На фотељи седи жена, гледам је. Не знам да ли је мрзим или сам јој захвалан. Пружа руке према деци. Не видим и не чујем неколико секунди и онда видим децу. Син узима лопту, ћерка лутку. Нешто причају, она их грли. Одлазе, машу ми и не плачу.
Добро је, нема вриска, суза. Сада ми је мало лакше, али и даље све ме боли. Идем кући, која је сада празна, али за мене ипак пуна туге. У дворишту само пас.
