Четири месеца након што смо завршили курс за хранитеље, примили смо у нашу породицу дете без родитељског старања и стварно постали хранитељи. Сада, са двоје деце на хранитељству и својим биолошким дететом, употпуњена нам је слика о свим аспектима хранитељског позива.
После трогодишњег искуства, може се рећи да ништа лепше и ништа теже нисмо доживели.
Лепота је када се постигне напредак. Дошавши у нашу породицу и дечак и девојчица, показивали су кашњење у развоју. Породични живот им је помогао да свој изгубљени и тужни поглед замене веселим и раздраганим лицем детета које у свему парира својим вршњацима.
Са друге стране, тешко је доћи до свега тога. Посећивати логопеда, психолога, физијатра и бити истрајан у свему томе, јер успех није загарантован.
Најтежа питања, због којих као хранитељи стално водимо «бој» са самим собом су: Како да се поставиш у односу према деци на хранитељству, како да направиш правилан однос према посетама њихових биолошких родитеља, како да поставиш њихов однос са својом децом и да направиш добре односе између деце на хранитељству и своје родбине.
Не мање важно питање је, како да избегнеш љубопитљивост околине? Објашњавајући изнова и изнова разлоге због којих смо се прихватили хранитељства и разјашњавајући разна питања везана за децу на хранитељству, само смо губили енергију, док нисмо дошли до закључка да о томе има сврхе расправљати само са уским кругом људи.
Прихвативши се позива хранитеља и пригрливши са раскрснице живота два крхка тела, сада, упоредо са децом на хранитељству и својим биолошким дететом, корачамо сигурно, обогаћени искуством и љубављу, а сваким новим детињим кораком овенчани срећом.