Поруке хранитеља
“Мамице, види ово!”
“Мамице лепо ми је море! Опет ћу се купати у мору”.
“Ово је моја мама, само моја мама!”
Сада има скоро четири године, здрава је, висока и лепа, увек весела, насмејана, радознала, свакоме радо прилази и дружи се али само ако је мама поред ње.
А, све је почело када је имала скоро четири месеца, а ја решила да будем хранитељица једне девојчице.
“Упознале“ смо се у Центру за социјални рад и убрзо је постала члан наше породице: сестрица моја три већ одрасла дечака и моја увек жељена ћеркица.
Била је много мала, са ћубицом црвене косе на врх главе – као Чироки индијанац и много је плакала. Ја нисам баш била сигурна како ћу се после толико година опет бринути о беби, али све је било много лакше и лепше него што сам очекивала. Вратила сам се књигама и часописима о нези и исхрани деце (без обзира на искуство са моја три сина), јер сам сматрала да она мора да добије све најбоље, пошто је већ на почетку живота пуно изгубила. Моја беба и ја смо се врло брзо уклопиле и она је била добра, лепо је јела, спавала и брзо расла. Била је здраво и напредно дете, насмејано и љупко- није било никаквих проблема.
Али, у првој години смо приметили да моторни развој мало касни. Уследили су одласци код физијатра и свакодневни напоран рад и вежбе док није проходала са 16 месеци. А, затим, у другој години видимо да и психички развој касни – у “ширим границама за узраст је“.
Сада следе посете другим лекарима и велики свакодневни напори да и ово правазиђемо.
Тада је Беба у периоду од више месеци деловала као “замрзнута“ – као да више ништа не учи, не разуме, не гледа у очи, била је много плачљива и претерано активна – сумњали су на све и свашта, али “на срећу“ остала је само дијагноза успореног психомоторног развоја.
А, затим се са две и по године “пробудила“ и “решила“ да надокнади пропуштено.
Сада она уз лични напор, моју бригу и залагање и наравно уз помоћ наших тета
(дефектолога, психолога, логопеда и других) са којима се редовно дружимо, играмо и учимо сустиже своју генерацију.
Углавном, Беба, како је иначе зовемо, је данас здрава, лепа и добра девојчица која воли да се игра са другарима из свог вртића и са другом децом, да одлази на рођендане, да се вози аутобусом и путује, да се купа у мору или Сави, “помаже“ ми у свим кућним пословима, права је мала манекенка која воли да облачи хаљинице, а онда игра и диви се себи “Лепа сам!“.
Данас ја имам једну бригу и стрепњу – постоји реална могућност да моја девојчица оде од нас: да буде усвојена. Знам да је у њеном интересу да се трајно реши статус и да добије родитеље, али се бринем и како ћу ја то поднети, али пре свега она, јер је сада већ довољно велика и разумна, научила је на ову породицу и услове и начин живота, има и моју родбину која је прихвата и доживљава као своју, има своје другаре и вртић, своје ствари у кући на које је навикла, своје играчке, одећу, места на која воли да одлази и своју куцу “Мицу“. Много је везана за мене и плаче када негде одем: “Где је моја мама?“, “Хоћу моју маму!“. Плашим се да би одвајање и промена средине и услова живота за њу била траума која би могла да утиче на њен даљи развој и поништи до сада постигнути успех.
~ Сека
