Поруке хранитеља
Јануарско јутро се буди. Још увек у кревету, размишљам шта данас да почнем да радим. Још увек у размишљању, прекида ме звоно на телефону. Одједном, наш живот се мења за 100%. Ургентни смештај и испуњење наше жеље да имамо и кћерку поред два сина.
Подаци су скоро никакви. Беба девојчица ургентно измештена из примарне породице. Боже, па ја немам ниста за бебу. Шта то све треба набавити? Давно смо имали бебу у кући…
У свом том размишљању радници центра су већ испред наших врата. У наручју држе бебу која спава. Спуштају је на кревет. Добијам пар папира у руке и то је то. Они одлазе, а ја остајем са бебом. Хиљаду питања ми пролази кроз главу док гледам те прелепе локнице расуте по јастуку. Шта ће бити када се пробуди? Како ће нас прихватити? Да ли је болесна? Алергична? На шта треба обратити пажњу? Много питања али немам одговор.
Отвара очи и угледам два пара прелепих зелених окица. Разгледа у чуду где је. Ништа јој није јасно. Грли играчкицу коју је имала са собом и одједном почеше сузице да се сливају низ те прелепе зелене очи. Без гласа, без јецаја, само сузе. Грлим то мало нејако биће и покушавам да јој својим загрљајем покажем да сам ја ту и да ћу увек бити ту да штитим и заштитим. Њене сузе не престају, а и ја тихо у себи плачем и проклињем судбину која наноси бол овако маленој дечици.
Целог дана је тужна, плаче, не жели да прихвати било кога од наше породице. Не жели ништа да једе, пије…. Једноставно као да жели да остане у неком прошлом тренутку. Дошла је и ноћ. И даље не жели ништа. Све смо пробали. Разне флашице. Млека, храна… Све одбија. У току ноћи добија температуру. Држим је на грудима преко ноћи. Не знам да ли сме и који лекић да јој дам. Једва сам дочекала јутро да одемо код лекара. Немамо картон. Само књижицу. На првом прегледу код лекара све изгледа у реду. Само тугује.
После пар дана почиње да једе. Први оснех смо доцекали са радошћу. Почиње да се привикава. Прихвата нас.
Прошло је седам година од тада. Сада имамо једну велику срећну и насмејану девојчицу. Нашу прелепу ћерку. Школарац са одличним успехом. Није било лако, а ни једноставно. Није ни сада. Али љубав нас све покреће. Психолози, психијатри, саветници…. Сви су још ту.
Моја јутра су најлепша јутра. Пољупци и загрљаји су најлепши баш ујутру. И питање: “Мамице јел да да ти мене волиш највише на свету?” Наравно. Највисе и још више.”Али и ја тебе исто толико.”Живим за тај одговор. Молим бога да будем здрава и жива да јој омогућим да заврши школу и оснује своју породицу.
Живим за моје прелепе зелене очи.
